Sibir i Mongolija: Koliko vrede dva minuta?
July 15th, 2008
Nenadov, Mario i moj putopisni blog o dvadesettrodnevnoj avanturi jurenja pomračenja Sunca po nedođijama Sibira i Mongolije je završen! Sve tekstove, više od 500 geotagovanih fotografija, interaktivnu mapu sa rutama i još svašta možete naći na:
Blog “Dva Minuta Pomračenja” je do sada (za oko mesec i po dana) imao preko 20.000 poseta, tj. preko 350 poseta po danu. Hvala vam svima na interesovanju!
Synesketch
July 15th, 2008
Did you ever wonder how the emotion hidden in words could be transferred into the one caused by a picture? How do reading impressions look like? Is there a synesthesia-like abstract connection, hidden code, thread or a string, between poetry and painting? If yes, gather around, and let me tell you more about a new project of mine, about Synesketch.
Synesketch (Synesthesia + Sketch) is a bridge between words, images, and code. It is a computer program, free software library, interactive animation, and a creative open project for textual affect sensing and creative visualization of it.
Integrating several rather divers fields – natural language processing, affective computing, algorithmic visual art and design, animation, psychology and color theory – I have constructed a Java-based toy which scans a written conversation in real time (e.g. chat session), analyses emotional manifestations, and visualizes it via interactive algorithmic animated Processing graphics. Emotion types which can be recognized are the basic ones by Ekman: happiness, anger, fear, surprise, sadness, and disgust (on the picture you can see representative frames of these types, done by a demo visualization system, from left to right, top to bottom). One of the concrete Synesketch applications is the visual chat: while we talk, colors and shapes are being generated.
Besides being a new media experiment, an “automatic illuminator” with “artificial synesthesia”, Synesketch is also an open source free library, so that other Processing designers and artists can create their own text-based interactive works.
But, this is only a glimpse of the whole project. A lot, lot more on Synesketch later. For now, take a look at my thesis, where all of this is explained in detail:
http://www.krcadinac.com/papers/synesketch_rad.doc (in Serbian)
Da li ste se ikada zapitali kako se emocija skrivena u rečima može pretvoriti u onu izazvanu slikom? Kako doživljaju tokom čitanja zaista izgledaju? Postoji li apstraktna veza nalik na sinesteziju, skriveni kod, između poezije i slikarstva? Ako da, poslušajte nekoliko reči o mom novom projektu, projektu Synesketch.
Synesketch (Synesthesia + Sketch) je most između reči, slike i koda. To je kompjuterski program, softverska biblioteka, interaktivna animacija i kreativni otvoreni projekat za prepoznavanje i vizuelizaciju emotivnog sadržaja teksta.
Integrišući nekoliko solidno udaljenih oblasti – procesiranje prirodnog jezika, afektivno računarstvo, algoritamsku vizuelnu umetnost i dizajn, animaciju, psihologiju i teoriju boja – napravio sam Java igračku koja čita tekstualne razgovore u realnom vremenu (npr. čet sesije), prepoznaje manifestacije emocija i vizuelizuje ih interaktivnom algoritamskom animiranom Processing grafikom. Tipovi emocija koji mogu biti prepoznati su osnovni Ekmanovi: radost, bes, strah, čuđenje, tuga, i gađenje (na slici se vide reprezentativni frejmovi ovih tipova generisani od strane demonstracionog sistema za vizuelizaciju, s leva na desno, od gore ka dole). Jedna od konkretnih Synesketch aplikacija je vizuelni čet: dok mi razgovaramo, boje i oblici se generišu u obližnjem prozoru.
Pored eksperimenta u oblasti novih medija, „automatskog iluminatora” sa „veštačkom sinestezijom”, Synesketch je takođe i open source besplatna biblioteka kojom svaki Processing dizajner i umetnik može praviti svoje interaktivne radove bazirane na tekstu.
No, ovo je samo najava. Mnogo, mnogo više o Synesketchu kasnije. Za sada, možete pogledati rad u kome je ovo opisano u detalje:
Frisbee Haiku Drawings
July 3rd, 2008
Let, lanci i lakoća
June 29th, 2008
Ako vas put navede u Berlin, ne tražite znamenitosti i ne gledajte u mapu. Za razliku od ostalih prestonica jasno omeđenih u vremenu i sa definisanim simbolima, prestonica koje možete zamisliti gledajući im razgledice, Berlin postoji isključivo između redova svoje istorije: u pauzama, prećutkivanjima, u neuglednim ćoškovima, u prljavim labudovima… Upravo zato, ovaj grad vas ne proziva, ne očekuje ništa, a postepeno vas osvaja cele – nalik na ružne i harizmatične ljude – svojom bezmernom lakoćom. Tri utiska:
(2) ljuljaške kod Mauer parka, dok ulični bend u mrklom mraku svira jezivo dobar Jazz a naokolo se puštaju zmajevi i skupljaju drangulije sa obližnje buvlje pijace;
(3) naši Couch Surfing domaćini, Claudia i Romina, koje su nas obe primile kao da smo stari prijatelji.
Menadžment i ja
February 28th, 2008
Mala filmska radionica, dva slobodna dana, jedan fotoaparat, mnogo nagomilanog studentskog gneva i – voila!
„aaahh“ je bio prikazan na decembarskom In Treš Festivalu u Pančevu, gde je dobio nagradu publike. (S’ obzirom da kao deo radionice film nije ni učestovao u konkurenciji, to je bila i jedina nagrada koju je uopšte mogao da dobije.)
Tehnika izrade je stop-motion animacija. Video slepljen od oko hiljadu fotografija. Dakle, drugari, čak vam ni kamera nije potrebna. Čekamo vas!
Ne odlazi cirkus
February 28th, 2008
„Il’ sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik?”
– Đorđe Balašević
Jelena, Mario i ja na Ivaninom masenbalu, tokom kojeg je Mario u svakoj rečenici morao spomenuti Kosovo, a ja Evropu.
„Jel taj fotoaparat sa Kosova? Ne, neću onda da se slikam.” „Jel slobodan WC, Evropa čeka!” „Idemo na donji sprat? Jel dole Kosovo?”
Album možete pogledati ovde, a sledi kolaž izabranih fotografija.
Razbi
February 27th, 2008
“Imali smo par frizbi seansi koje su bile otprilike kao zen.”
– Erlend Lu
Neki ovaj sport nazivaju Ultimate Frisbee. Greše. Pravo ime mu je Razbi, kovanica koja spaja Ragbi i Frizbi! Nastao je davnih devedesetih u Petnici, i to nezavisno od igre Ultimate Frisbee, bar kako urbana legenda kaže. A razlike su neznatne i svode se na to da su pravila Razbija neformalnija. Pogledajte i stranicu na Wikipediji. Ako ste do sada verovali da ne volite ekipne sportove, Razbi će vas uveriti da ono što ste zapravo prezirali jeste – lopta!
Od prošlog leta postoji i mali neformalni klub pančevačkih razbista i prijatelja. Možete ih videti svake nedelje ispred Doma vojske, pri ulazu u Pančevo, kako u popodnevnim časovima bacaju frizbi, a ponekad pevaju ili prave skulpture od snega. Naravno, pozvani ste da im se pridružite: svratite do Razbišta, poljane na ulazu u Pančevo, ili se priključite Google Razbi Grupi. Pogledajte i Lukine fotografije sa utakmica, ovde i ovde.
Ali, da vas upozorim na vreme, bez pesničkog duha biće vam teško – glavna je aktivnost mejling nam liste pisanje frizbi haikua, tzv. frizbaikua, ogranka ove tradicionalne japanske veštine rečima koji za temu mora imati frizbi. Dozvoljavamo i haiku crteže ili kakve treće umetnine za retke skribofobe.
Izvol’te i nekoliko, meni najdražih:
igramo. gore
sunce je, te mesec već.
okruglo leti.
u skok po uhvat,
i korak, bang o zonu,
pa stati. tango.
božic. tajiri,
pogača, oreol… a
zaleđen tamiš.
– uro ki
Animirani Autoportret
February 27th, 2008
Animacija (lat. animatio) oživljavanje, oživljenje, davanje duše; živost, životna svežina; vatrenost, žestina, ljutnja; trenutak od koga se zametak u utrobi smatra živim; kod crtanog filma oživljavanje slika.
– Leksikon stranih reči i izraza, Milan Vujaklija
Kad sam imao četiri godine i prvi put me upitali šta želim da budem kad porastem, rekao sam: Želim da pravim crtane filmove! Kakav astronaut ili superheroj, ma nikako. Sada sam veoma ponosan što pripadam retkim ljudima koji su zaista i postali ono što su želeli da budu u detinjstvu!
Pre nekoliko meseci sam završio novi animirani film, Autoportret, čije podatke možete naći na njegovom web sajtu. To je priča o prirodi stvaranja, stvaraoca, njegovog rada i njihovog zajedničkog odnosa. Priča o umetniku koji, slikajući autoportret, shvata da naslikani delovi lica – Nos, Oko, Uvo, Usta, Jezik i Kosa – imaju svoj nezavisni život, duh i strasti. Ta mala bića počinju da šetaju, skaču, igraju se, svađaju i ulaze u raznorazne međusobne odnose, formirajući i rasturajući veliku sliku. Na jedan način, film je bio za mene suočavanje sa svojom sujetom, slabostima, strahovima, zbunjenošću i krizama identiteta. Možete ga nazvati veselim narcisoidnim šegačenjem sa sopstvenom narcisoidnošću.
To je takođe i priča o jednoj mojoj opsesiji koja se tiče samoreferencirajućih struktura: priča koje pričaju o sebi, slika koje sadrže te iste slike, rekurzivnih funkcija u matematici i sl. „Velika matura“ je, eto, bila tema mog maturskog rada u srednjoj školi. Tako je i ovde – delovi lica koji se kreću čine sliku u filmu animacijom, dok je i film sam animacija. A dok se stvara slikarev autoportret, jasno je da je i film kao celina moj autoportret.
Konačno, ovaj film je i priča o vremenu. Svi smo mi procesi, ne statične figure, te portreti moraju uključivati i vreme. Sama slika nije dovoljna, potrebna je pokretna slika koja se menja – animacija. No, vreme je šašavo i mnogo nam čini, dobra i zla. Na kraju, to vreme – to smo mi, naši portreti jesu stvaranje istih.
Sada bih se zahvalio svim drugarima koji su mi pomogli na ovom projektu: Vladimiru Uspenskom, sjajnom dizajneru zvuka; Janji Lončar, fantastičnoj kompozitorki; Radiši Stanišiću, producentu i pravom prijatelju; Milanu Stojanoviću, koji me je jadan morao trpeti dok sam zlostavljao njegov kompjuter beskrajnim renderingom. Drugari, hvala!
Do sada, Autoportret je učestvovao u zvaničnoj takmičarskoj selekciji Balkanime, Evropskog festivala animiranog filma, gde je dobio nezvaničnu nagradu ASIFA za najbolje mlade autore. Ušao je i u zvaničnu takmičarsku selekciju Kratkog metra, koji će se održati krajem marta u Beogradu. Ako vam se dopala ova priča – ne propustite festival, te javite kako vam se dopao film!